Skice za fado, Nikola Popović

*

Lisabon je grad beskrajne svetlosti i kiše, naslonjen na okean. Kad kiša stane, kaldrma četvrti Alfama za tren postane suva, dok atlantska zapara ostaje u kućama. Stepeništa i stanovi u zgradama iz kolonijalnog vremena, uostalom, odavno su poprimili stalnu temperaturu, neosetljivu na doba godine i dana. Fasade u raznobojnim keramičkim pločicama štite ih od morske soli i sunca.

U predvorjima mozaici kao sličice stripa prikazuju etape putovanja u Novi svet: brodovlje isplovljava iz portugalskih luka, na katarkama se vijore kraljevske zastave, jedrenjake kao papirnate brodove ljulja olujno more, ekspedicije stižu do osunčanih, peskovitih sprudova sa palminim granama, moreplovci, kapetani starog kontinenta, susreću se sa plemenskim poglavicama koji nose perjanice i koplja.  

Unutrašnjost lisabonskih kuća čuva toplotu, ali i svoju tišinu i glasove. Iza teških drvenih vrata počinje život koji ima čudesan ritam, kao i sam Lisabon. Sledeći liniju mora, dolazi se do lisabonske luke i delte reke Težo koja se uliva u okean, stvarajući široku lagunu koju niska plima retko plavi. Ovde Lisabonci dolaze da gledaju zalazak sunca. Lisabon je grad širokih veduta, velikog kadra, ali i malih scena, skrivenih od pogleda sa ulice.  

*

– Izađi na lisabonsku ulicu. Pođi ka prvom bistrou, tu naruči kalvados. U stvari, ne kalvados, to je francusko piće, nego porto. Otpij gutljaj, pa uzmi notes, nalik na onaj kakav je nosio Hemingvej (ponesi i olovku), gledaj ljude oko sebe i nacrtaj njihov kroki, kako rade, dok nešto govore, uhvati pokret. Onda otpij ponovo, i crtaj, odnosno piši dalje, to je recept za sliku, ili priču o Lisabonu... 

Kiša je prestala a slikar, u dobi između mladih i srednjih godina, zaćutao je usred misli koja već plovi drugim talasima. Pominje četvrti Lisabona, parkove, ateljea i restorane, razmešta ih u pričanju kao na slikama po sopstvenoj volji, prateći više geografiju misli nego mapu grada. Od njegovih prijatelja čujem: ako se izuzmu odlasci u Koimbru i Porto, Antonio je Lisabon napustio svega nekoliko puta. Kao student duže je boravio jedino u Parizu, stanovao je u potkrovlju koje gleda na Senu. Posmatrao je Pariz, a slikao motive Lisabona.  

U Alfami, ulice nose imena svetaca i kraljeva. Povezane su mnoštvom uličica i zasvođenih prolaza ostalih još iz mavarskog vremena, čija imena ne znaju ni oni koji su rođeni u nekoj od tih kuća. U njima se danonoćno odvija neprestana igra tišine i zvuka koji dopire sa ulice, stapaju se svetlosti i senke, a iz unutrašnjosti prodre načas miris ribe, mediteranskih trava i zaprške na maslinovom ulju. 

I o tome, plutajući u mislima, priča slikar Antonio koji se srodio sa ovim ambijentom, slikajući uvek usred kafea. Kad pesme utihnu, odlaže slikarski pribor, odmiče se od platna i kroz trepavice baci pogled na crtež. Zadovoljno otpuhuje i, kako voli da kaže, otpija vino, ili skida crtež, gužva ga i stavlja novi list. Ali uvek u pauzama, između pesama i slikanja, počinje monologe o istoriji četvrti i grada, tumači reči pesme, kaže da je portugalski najbolji za poeziju, a potom tone u sliku i ćutanje.

*

Slikar je u pravu, portugalski je jezik poezije. Céu, lua, noite. Tereza peva i čini se da reči za nebo, mesec i noć mogu biti tako otpevane samo na portugalskom jeziku. U njenom glasu, mediteranske melodije stapaju se sa arapskim tonovima. Vrat gitare izvajan u obliku suze, lepeza srebrnih čivija nalik na paunovo perje, sedefni ukras. Na ramenima raskošni šal, koji na prigušenom svetlu dobija mirne i jarke nijanse. Iz polutame, muzičari izlaze na scenu, duboki tembr klasične gitare prati treperenje portugalske gitare, sa metalnim žicama i tonom sličnim mandolini. 

Portugalska muzika je izraz trenutnog nadahnuća, stanje duše muzičara, uvek u znaku neprestane tuge za onim što izmiče. Tekstovi su o moru, ljubavnoj čežnji. Lisabonci uz blagi osmeh često kažu da im je melanholija u krvi, mada nostalgija nije samo portugalska odlika. Ko je čuo zvuke Mediterana prepoznaće elegične tonove u toj muzici, napolitanske barkarole, grčki sirtaki i odjek orijentalnih pesama o čežnji. Ali u Lisabonu i Portugalu, zemlji velike istorije, izmaknutoj od oba svetska rata, fado je način života, deo bića ljudi rođenih u gradu, u malim četvrtima, njihov je karakter neodvojiv od duha tih mikrokosmosa, okrenutih moru i putovanjima, snovima i lutanjima. Od fraze do fraze, kroz strofe od kojih je svaki – slika. Lisabon na tren postane Napulj, onda Bejrut sa dahom arapskih makama, kosmopolitski Levant, pasaži na portugalskoj gitari slivaju se u tonove Magreba na lauti. U Portugalu je muzika, više nego drugde, lađa koja zastaje na proputovanju, a onda, prolazeći kroz moreuze i oluje, doplovljava do svog polazišta sa istom melanholijom a opet drugačija, noseći egzotične mirise i začine, listove eukaliptusa, zelena i žuta zrna bibera iz Indije i ljuti afrički sos, piri-piri. 

Posle ponoći, ulicom nadvlada mir noći. Čuje se podrhtavanje šina poslednjeg tramvaja i, na mahove, dozivanje nekolicine turista, piju pivo iz konzervi u bojama portugalske zastave, odlepili su jednu pločicu sa fasade i sad silaze niz strmu ulicu, pevajući u noći. 

– Svaki je grad noću lepši – kaže naš slikar. Lisabon stoji a mi prolazimo, i kako je napisao Tabuki, svakim časom sve je manje vremena. Sve u lisabonskoj noći postaje opsena i san. Ovde se duša putnika otvara ka svetu, i tako, slušajući fado i gledajući, kako je kazao Antonio, ljude koji nešto rade, sećam se lica sa putovanja, koja sam zabeležio u pričama: tkač na razboju, u Gani, zadubljen u boje i krugove, ribari i kapetani na libanskom jugu, u Sidonu i Tiru, vojnik u Kongu, zagledan u mislima u svoja polja manioke. Datumi i imena mesta gube se, ostaju sećanja na ljude koje sam sreo na putovanju. Ostaje samo ljudsko lice neraskidivo od ambijenta u kojem živi, i postaje slika otporna na vreme i mesto. Tereza, na sceni, postaje mistično, eterično biće, kao Portugalka u Andrićevoj priči „Bajron u Sintri“ kojem je pisac podario reči „Mislio je: najposle, evo jedna zemlja u kojoj je samoća vesela“. Muzika, fado, opevava radost života i bol od života, kada se na žicama gitare ljubavna čežnja pretvara u svetlost bez kraja. 

*

U noćne sate, nakon ribe na žaru, sardina i hobotnice što su portugalski specijaliteti, Lisabonci jedu čorbu od kelja koja krepi i vraća snagu. Sirevi, kozji i drugi, imaju kontinentalni ukus Pirineja i svežinu mora. Hrana je podloga priči, usta jedu i govore. Svoj fado govori moj drug, kojeg su putevi posla i ljubavi doveli u Lisabon. On je kuvar i putnik, spaja recepte s jedne i druge strane sveta. Kao i slikar, ovaj mornar među majstorima kulinarskog umeća sledi mapu svog sveta, govoreći čas o aromatičnim travama sa Azora, pa o plantažama kafe u Mozambiku i o levantskim limunovima, čiji će se ukus dodati svežoj tuni iz okeana i bakalaru koji je, iako ga nema u portugalskim vodama, nacionalno jelo.

Portugalska hrana ima u sebi nečeg sasvim sirotinjskog, izvorno mediteranskog, a ujedno glamur kapetanskih trpeza na brodovima. Portugalci su ponosni na zeleno vino sa severa zemlje, čiji opori ukus loza vuče iz slanog tla, a crna, barikirana vina čuvaju punoću mediteranskog leta i prelive tamnih drvenastih tonova. Restoran je otmen, izdignut poput luka nad lisabonskom ulicom, koja je uvek puna života, a kuvar govori više o vinu nego o jelu, o putovanjima više nego o kuvanju.
– Najbolja hrana je jednostavna, spremljena od srca – kaže moj drug, željan običnih, jednostavnih jela sa našeg tla. Uz vino, nostalgiju prekrivaju dani ispunjeni kulinarskim poslom, koji je i veština i umetnost, i sve više, televizijski šou, a Portugalci vole balkanski šarm i često ga zovu u emisije. 

– Kuvaru treba samo jedan jedini nož – govori mi i pokazuje dijamantski nož napravljen u Japanu, a ja opisujem arapske laute iz Sirije i Iraka, kako ploča od libanskog kedra pravi dubok i prodoran ton. Onda pričamo o ženama i deci, o tome kako je svako dete već razvilo svoj karakter i navike, a kojim će putem krenuti, to je, kako bi kazali Portugalci, više stvar fada, zvezda i već zapisane sudbine.

Kad jutarnje zrake padnu na ulice i trgove sa statuama konjanika, Lisabon oživi svim bojama šarene mediteranske bašte, Lisabonci i turisti mile ulicama koje vode ka moru. Sa železničke stanice koja je poput raskošne palate, polaze vozovi za Sintru i kupalište Estoril, a u lisabonskom akvarijumu deca, kroz staklo dodiriju dlanovima svetlucave ribe.  

Lisabon, njegov zvuk i boje, kriju tajne. Slika susreta dvaju svetova, na mozaicima koji krase predvorja, samo je uglačana slika kolonizatorskog porobljavanja, trgovine ljudskim životom koji je vredeo koliko grumen zlata. Portugal će kolonijama, Angoli i Mozambiku, priznati nezavisnost tek sedamdesetih godina, nakon grčevitih pokušaja da očuva vlast. O kolonijalnom dobu, ropstvu i bogatstvu donetom iz kolonija, od kojeg su građene velelepne palate i trgovi. Veteran angolskog rat tiho svedoči o onom što je, u portugalsko ime, činjeno nad civilima, otpuhuje kolutove dima zagledan u daljine, ali bez moreplovne romantike kao kod slikara Antonija, niti kakvo je kulinarsko lutanje Sredozemljem mog druga.  

Govorimo i otpijamo, i previše (iako se u pričama, kažem mu, uvek pije manje), kao po receptu za portugalski putopis koji mi je savetovao slikar, u četvrti Alfama. I kao što na platnu grafitni obrisi, krokiji poput onih koje pravi slikarska ruka i oko, hvatajući portrete u kafani koja ima ritam i akord, tako i pisac stoji sa strane i naslonivši uho na strujanje grada, sluša ljude koji govore. Skice i priče jedna za drugom dobijaju konture, i možda nikad neće prerasti u fresku niti roman.

NIKOLA POPOVIĆ (Sarajevo, 1979), preveo je knjige Etorea Mazine, Simone Vinči, Valerije Parele i brojne prevode italijanskih pisaca u književnoj periodici. Zaposlen je kao nastavnik italijanskog jezika na Odseku za muzičku umetnost Filološko-umetničkog fakulteta u Kragujevcu. Oblasti naučnog interesovanja su savremena italijanska književnost i kultura. Član je Udruženja književnih prevodilaca Srbije. Autor je kritičkih ostvrta iz oblasti filma, pozorišta i književnosti, putopisa i reportaža iz Togoa, Gane, DR Kongo i drugih zemalja, te knjige Priče iz Libana (Centar za kulturu „Gradac“, Raška, 2016). Prevođen je na engleski jezek. Glavni je i odgovorni urednik časopisa za književnost, kulturu i društvena pitanja Bosanska vila u Sarajevu.

Naslovna slika Fado, Žoze Maljoa.

Prvobitno objavljeno u kragujevačkom časopisu Koraci, broj 7-9 za godinu 2018.